|
07.08.2006., ponedjeljak
2. poglavlje...
'sretan rođendan' netko mu je šapnuo na uho.
Otvorio je oči, sve mu je bilo mutno.
Silno se preplašio. Zgrabio je naočale s noćnog ormarića.
Nabio ih je na nos i ostao
začuđen otvorenih ustiju. To je bila Sam.
Bila je ljepša no ikad. Imala je crnu kosu
(to je nešto novo??) i bila je obučena u crno.
'netko je umro??' progovorio je Chester.
'ma, ne!!!' nasmijala se ona. A onda je dotrčala do njega
i zagrlila ga. 'joj, da samo znaš
koliko si mi nedostajao!!' 'ajme, i ti meni.
Da sam te vidio, sigurno te ne bih prepoznao.
Kako si lijepa…' gledao je u nju i promatrao je.
Ona se samo nasmijala. 'a… evo, izvoli.
I sretan rođendan još jednom.' Poljubila ga je u
obraz i pružila mu neku kutijicu. Razmotao je dar.
U njemu je bio cd Rolling Stonesa. Nasmijao se.
Jer je to baš ono što je želio.
Našao je i neku čestitku na kojoj je pisalo
' sretan 16. rođendan! Sve najbolje! Sam.'
'hvala!!' 'ma ništa. Nego, ajde, spremaj se!!!
Već su dva sata popodne!! Spavalice jedna!
Vodim te na ručak i planiram cijeli dan provesti s tobom,
sjećaš se, kao u stara vremena…
da, to su bila dobra vremena… ajde, idemo!'
'ok, ok, idem…' došao je do ormara i izvadio hlače i majicu.
Zgrabio je nešto ušteđevine
što je imao i izašao za Sam. Prolazili su kroz park gdje su se uvijek nalazili.
'i, do kada ostaješ ovdje??' upita on da prekine tu neku napetu tišinu.
'hm, mislim da.. recimo… cijelu vječnost?? Da, opet sam se doselila.
Samo u drugu kuću,
i to baš tebi susjednu. Može li bolje??' nasmije se ona.
'stvarno?? Sad si mi susjeda?? Ne mogu vjerovati!!
Kako mi je drago. Napokon nešto…'
zaustavio se usred rečenice. 'aha, super… i, ovoga… što još ima novoga kod tebe?'
brzo on nešto smulja.
'nema ništa… osim…da, imao si pravo kad si me ugledao i pitao jel netko umro.
Ali nije to razlog
zašto nosim crno… umro mi je stari… zato smo se i doselili natrag,
tamo nas je sve previše podsjećalo na njega…
ali dobro, pustimo sad to…
Chester?? Što se događa s tobom?? Što ti je? Što te muči?
I nemoj meni muljat jer te ja predobro poznajem…'
'Sam… ne, ne mogu…' 'ali zašto?? Ne vjeruješ mi više?'
'ne, nije to!! Ma kako ti ne bih vjerovao!!
Nego… ja… on… ne, ne mogu… ne mogu to čak ni izgovoriti…' '
'ok, stvarno te neču mučiti. Samo mi reci je li jako ozbiljno…
je l ti netko nešto napravio?'
'ne… da… ali molim te, ne želim o tome razgovarati…'' u redu.
Samo da znaš da sam sada zabrinuta.
I vjeruj mi, neću dopustiti da na ovome ostane.
Saznat ću što je to što te muči, pod svaku cijenu.
I pomoći ću ti kako god budem mogla.
Nikad te više neću napustiti. Vjeruj mi!!' zagrlila ga je.
Da je bar mogao vjerovati u to… da će mu ona pomoći…
da će to mučenje i zlostavljanje koje traje već 5 godina prestati…
ali jednostavno nije mogao…
nije vjerovao da će to ikada više prestati….
'ok… ali, stvarno ne želim pokvarit ovaj dan…
mislim, ne zato što je meni rođendan, jer ionako
nikome nije stalo do njega,
nego to što si ti došla natrag u Phoenix.' 'ma, daj, ne pričaj gluposti.
Kako nikome nije stalo??
Šta misliš zašto sam ja baš danas došla?? Trebala sam doći za mjesec dana,
ali sam nagovorila
mamu da dođemo baš danas.
Ipak se samo jednom doživi 16… nego, što si dobio od ostalih?'
'ostalih? Kojih to?'
'pa, od staroga i sestre…?''aha… znaš šta? Jedno veliko ništa.
Nisu mi čak ni čestitali… ništa… ali, sam sam sebi
obećao da više neću o tome razmišljati,
i da meni također nije stalo do toga… mislim, do toga da oni
meni čestitaju… nisu mi čestitali rođendan od
onog dvanaestog…
sve ih rijeđe i rijeđe viđam, a živimo u istoj kući…
više čak i ne jedem s njima…'
'isuse kriste… ne mogu vjerovati… zato si i tako mršav…
isuse, izgledaš kao da si anoreksičan… sama si kost i koža…'
'da,… cijeli je moj život završio
otkada nas je mama napustila…
' rekao je zamišljeno gledajući u pod. Doista je i bilo tako…
od tog događaja kao da
je sve otišlo k vragu. Sve su se tragedije samo nanizale…
suza joj je samo kliznula niz lice. 'oprosti mi…' rekla je. 'zašto?'
'zato što sam te napustila kad si me stvarno najviše trebao…
mislim, mama ti je otišla, a tvoje rođene sestre i stari se odnose
prema tebi kao i da ne postojiš.
Svih ovih 5 godina proveo si sam, potpuno sam… bez ijednog prijatelja…'
' Sam, nisi ti kriva.
Dobro sam…' kad bi ona samo znala nešto gore od svega toga…
sam sebi nije vjerovao…
jer nije bio dobro. Ali nadao se da će biti bolje sad kad je ona opet tu.
'nemoj plakati… molim te…'
zagrlio ju je. 'ok, u redu, isuse, pa nećemo valjda na današnji dan biti tužni…
ajmo nekamo… bilo kamo,
negdje gdje je veselo… hm…'
'ajme… ne znam, trenutno i nemam neku ideju… hm…a da odemo u kino??'
'ma, daj, to je već dosadno,
otrcano… hm… ajme, ni ja se trenutno ne mogu ničega sjetiti…'' e, znam!!!
Ajmo u lunapark!!' 'e vidi stvarno! Idemo…'
|
- 10:54 -
Komentari (12) -
Isprintaj -
#
05.08.2006., subota
......
'Chester!!! DAJ PROBUDI SE!!!!!!' netko mu se derao na vrata.'ha?? Šta je sad?? Pa ljudi moji nedjelja je!! Pusti me da spavam…' vrata su se otvorila. U sobu mu je ušla starija sestra Jane. Plakala je. 'Jane? Što se dogodilo?' 'Chester… mama… otišla je… napustila nas je…' podigao se kao da se upravo probudio iz sna.
'molim??' 'da… napustila nas je zauvijek…''kako to misliš? Umrla je??' zabrinuto upita… 'ne… otišla je od kuće…' na neki način mu je i laknulo… ovoga trena i nije baš shvaćao što mu je ona upravo rekla. Ipak, on je bio samo jedanaestogodišnjak. I znao je da je Jane ovo prestrašno jer je ona najviše bila vezana za mamu. Sjela je do njega. Zagrlio ju je. 'Jane… ali zašto?' 'ne znam… dođi, idemo dolje… tata će nam sve objasniti…' obukao je nešto na brzinu i sišao je dolje. Za stolom su već sjedile njegove obje sestre i tata. Obje su plakale a stari je bio ljut, jako ljut. Znači, propala je čak i ona mala, sitna šansa da ga Chester pita za gitaru… ipak, ovo je bila ozbiljna stvar… stao je između sestara i objema im stavio ruku na rame. 'evo, sad ste svi tu…ostavila mi je samo ovo…' pružio je Jane neku kovertu. Otvorila ju je. 'ja jednostavno ne mogu ovdje ostati. Nikad si nisam život ovakvim zamišljala. Da se skrasim i imam troje djece. Shvatila sam da u životu ništa praktički nisam proživjela. Ne očekujem da me shvatite. Ali znajte da vas volim…' pročitala je to na glas. A onda se slomila. Otrčala je u svoju sobu. Njegova druga sestra, Mary i dalje je plakala. Chester je izašao u dvorište. Sjeo je na klupicu gdje je uvijek znao sjediti s mamom i pričati, sanjariti… ali, ne više, nje više nema… suza mu je kliznula niz lice. Do njega je sjeo njegov stari. On je okrenuo glavu, nije htio da ga vidi kako plače. 'ne budi toliki pizdek!!!' Rekao mu je stari. 'barem sam od tebe očekivao neku podršku ili nešto. Znao sam ja, ti si trebao biti cura.' Chester je okrenuo glavu natrag i bijesno pogledao staroga. Nije mogao vjerovati ono što čuje. To ga je stvarno pogodilo. Ustao se i otrčao u svoju sobu. Zašto je sad odjednom sve krenulo krivim putem?? Stavio je slušalice na uši i upalio muziku. Počeo je pisati još jednu pjesmu, iako ih već ima na stotine. Ali ova je bila sasvim drugačija od ostalih. Druge su bile ili o ljubavi ili o sreći ili nečim sličnim, a ova je bila o tuzi, neshvaćenosti… nekako je, jedva, preživio ovaj dan…
ujutro se nije imao snage više ni ustati. Ali morao je, u školu. Bio je štreber. I nije imao prijatelja. Nijednoga. Ali, imao je prijateljicu. S njom je pričao o svemu. ona mu je trenutno bila jedina utjeha.
'Sam, molim te, reci mi šta da radim…' rekao je dok su sjedili u hladu kraj jezera. 'ajme Chester… stvarno ne mogu vjerovati… ovo što si mi upravo rekao…' 'da, ni ja nisam mogao…'. 'Chester…' 'molim??' 'ja… ovaj… zvala sam te da dođeš jer ti nešto moram reći…' 'reci…' 'ovaj… danas sam saznala… moj stari je dobio posao u new yorku… i mi se selimo za tjedan dana… Chester… ne znaš kako mi je žao… oduvijek smo prijatelji… a sada te ja napuštam… vjeruj mi, stvarno to ne želim… sad me trebaš više no ikad… a ja…' rasplakala se. On ju je zagrlio. 'znam… vjeruj mi, meni je još više žao… tko zna hoćemo li se još ikada vidjeti… dobro, molim te, nemoj plakat…'
Došao je kući. 'mali, danas dolazi stric Jake.' Rekao mu je stari. Jake mu nije bio stric, premda su ga oni uvijek tako zvali. Bio je on tatin prijatelj od vrtića, također i kolega s posla, policajac. 'ok…' kao i svaki dan, otišao je u svoju sobu i ondje bio cijeloga dana. Začuo je neke korake u hodniku dok je sjedio kraj prozora i promatrao zvijezde teleskopom. Netko mu je ušao u sobu. Okrenuo se.
Bio je to Jake. 'bok striče!!' veselo ga je pozdravio. Jake je zatvorio vrata i zaključao ih. 'bok Chester, dugo se nismo vidjeli.' Chester je sad već djelovao malo uznemirenim. Ali mu to nije htio pokazati. Jake mu se činio pijanim, ludim.
'da… da… stvarno….' Chester je djelovao kao da se izvlači. Okrenuo se natrag prozoru i pogledao je u mjesec. Zatvorio je oči i ponovno ih otvorio. Nije znao što će se sada desiti. Nije ni mislio da će nešto uopće desiti… okrenuo se stricu Jacku. On je uperio pištolj u njega. 'što to radiš??' zabrinuto je pitao Ches odmičući se od njega. Udario je u noćni ormarić. Shvatio je da je sada zarobljen. Nije imao kamo. 'dođi.' Smireno mu je zapovijedio Jack. Prvo se ukipio na mjestu ali je ipak krenuo… krenuo je u tragediju… ali nije to ni znao… Jack ga je zgrabio za vrat i okrenuo ga. Uperio mu je pištolj u slijepoočnicu. 'da se nisi usudio pisnuti, jasno?? Ni glasa!!!' počeo je ljubiti Chestera, prvo po licu a onda po vratu. Tada mu je ruka kliznula pod njegovu majicu. Chesteru je kliznula suza niz lice. 'što to rad…' pokušao je reći ali mu je ovaj još jače stisnuo pištolj uz lice….
|
- 23:12 -
Komentari (7) -
Isprintaj -
#
|
